Definisati neuspeh nije nimalo lak posao – čak možemo reći da objektivne definicije i nema, budući da je neuspeh ’u očima posmatrača’. Uspeh za roditelja u nekoj oblasti u kojoj se takmiči njegovo dete (na primer sportsko takmičenje, turnir, kasting) može biti osvojeno treće mesto, ali istovremeno to može predstavljati neuspeh za dete (koje je recimo posle uloženih mnogo sati vežbe i truda očekivalo da će pobediti).
Tada je posao roditelja da uteši i objasni detetu situaciju, kao i da mu pomogne da stekne realnija očekivanja i samim tim da mu smanji osećanje neuspeha. Mnogo veći problem za decu je upravo obratna situacija – kada dete doživljava nešto kao uspeh, a roditelji to smatraju neuspehom, a te situacije su neretke. Kako to utiče na formiranje slike deteta o samom sebi? Da li ga to očvrsne ili ga čini još nesposobnijim i snižava mu samopoštovanje? Kako to utiče na njegov odnos sa samim roditeljem? Da bi došlo do ove disocijacije nije potrebno da dete nešto doživi kao uspeh a roditelj ne – dovoljno je da dete to ne doživi kao neuspeh a roditelj da.
Pre svega, okrenimo se teorijama u okviru psihologije – jedna od uticajnijih polazi od toga da će od tipa roditeljstva (’roditeljskog modela’) zavisiti kakav će uticaj roditelji imati na svoje dete u odabiru karijere i zahtevima u okviru iste. Teorija predviđa tri tipa roditeljstva i njihovom analizom možemo doći do interesantnih uvida o tome kako je najbolje nositi se sa neuspehom. Tipovi roditeljstva su sledeći:
- Autoritarni tip – roditelj je taj koji donosi odluku o izboru zanimanja deteta, bez saradnje/konsultovanja sa detetom ili čak drugim članovima porodice. On je uveren da zna šta je najbolje za njegovo dete, želi mu najbolje i stalno teži ka tome, pa makar to bilo na možda nefunkcionalan način. Ovaj tip roditeljstva smatra se neuspešnim pre svega zato što roditelji često projektuju svoje neostvarene želje na dete i izbor njegovog zanimanja. Kako je ovo povezano sa neuspehom i nošenjem sa istim? Budući da roditelji često projektuju svoje neostvarene želje na decu, oni često imaju i viša očekivanja od dece. Ovo spada u onaj nefunkcionalan oblik nošenja sa neuspehom koji je pomenut ranije – roditelji stalno guraju svoje dete napred, smatraju da ono može bolje i nezadovoljni su njegovim trenutnim uspesima. To može uticati na dete kao i na odnos roditelj-dete. Detetu smanjuju samopoštovanje, ono se oseća kao bezuspešno i gubi tzv. intrinzičku motivaciju – dete na primer više ne glumi jer to voli već da bi postiglo uspeh, odnosno u ovakvom tipu veze da bi udovoljilo roditelju, čiju podršku i odobravanje konstantno traži. Sa druge strane može se stvoriti negativan odnos prema roditelju koji previše traži od deteta i na neki način ga ’guši’ svojim zahtevima.
- Demokratski tip – roditelj stimuliše profesionalni razvoj deteta i njegovu relativnu samostalnost u odabiru zanimanja. Ovo predstavlja najbolji pristup i pokazuje najbolje rezultate. Takođe je u tesnoj vezi sa time kako će roditelji reagovati na neuspeh svoje dece. Roditelji pokazuju više podrške, tu su da uteše dete kada oseti neuspeh i da mu pomognu da ih prebrodi, a budući da ne postoji projekcija neostvarenih želja onda roditelji neuspeh svoje dece ne doživljavaju kao sopstveni, i mogu objektivnije da posmatraju celu situaciju. Ovo ne znači da oni nisu investirani u život i uspehe svoje dece, već da ih ne doživljavaju kao sopstvene što predstavlja veoma bitan pozitivan aspekt roditeljstva. U ovom slučaju odnos između roditelja i deteta i je idealan i ne trpi dodatne teškoće.
- Liberalni tip – prepušta profesionalni razvoj i odabir zanimanja samom detetu, i ne meša se u izbor koji dete donese. Ovakav tip može dovesti do apatije kod deteta. Problem može nastati kada roditelji potsanu previše liberalni – kao što kod autoritarnog tipa roditelji mogu ’gušiti’ dete, tako ovde dete može da se oseća suviše ’slobodno’, odnosno da roditelja nije briga o njegovom razvoju i uspesima i neuspesima. To može razviti kod deteta apatiju, dete se može ponašati previše liberalno i raditi neke nedozvoljene radnje ne bi li privuklo pažnju roditelja. Takođe ovo može dovesti do smanjene intrinzičke motivacije kod deteta i rasta ekstrinzičke, opet u cilju pribavljanja pažnje roditelja.
Za kraj bih se osvrnuo na napisan tekst i izvukao nekoliko saveta. Prvenstveno pokazano je da je demokratski tip roditeljstva najuspešniji, te se on preporučuje roditeljima. Kao što smo videli on ima i svoje implikacije na suočavanje sa neuspehom. Neuspeh je deo svakodnevnice, i ono što roditelji treba da zapamte je da je neuspeh bitan aspekt razvoja njihove dece, i da se deca vremenom i na njega moraju navići, te ne trebaju dodatno pritiskati svoju decu kada ne uspeju da postignu željen ishod. Ovde treba biti obazriv jer ne treba ni otići u drugu krajnost i ne obraćati pažnju na dete i na taj način mu pokazati da nije bitno truditi se. Treba imati u vidu da je dete u celoj ovoj fabuli primarno a roditelji sekundarni, i da neuspeh deteta ne znači neuspeh roditelja, već samo jedna od etapa u razvoju mladih bića.
Ivan Zeković, student III godine odsek Psihologija